Poštovano Juče,

Želela bih da ti odmah, na samom početku objasnim potrebu obraćanja. Nije uobičajeno obraćati se prošlom, Juče-tebi, ali molim te, nemoj da upadaš u klopku! Vrlo je važno da tu stvar rešimo na samom početku, olakšavajuća je okolnost, iako tvoje prisustvo po sebi tu okolnost anulira, ali hajde da ne cepidlačimo.
Dakle, neuobičajno bi bilo, čak rekla bih poremećeno, obraćati se nečemu čega nema, što ne postoji, što bi se lako dalo zaključiti iz tvog imena – Juče. Pazi! Zamka! O tome ti pričam:
- Podrazumeva se – AAA WRONG ANSWER!
- Logično je – haha… WRONG ANSWER!
- Samo ime govori – ups … WRONG ANSWER!
- Jasno kao dan – hey dude… WRONG ANSWER!!!
Vidiš, muka. Hoće mučena glava da shvati, ali ne ide.
Nadam se da smo se razumeli, bar za početak. Jasno neću te ostaviti bez detaljnog objašnjenja, naravno pa ni ti mene ne puštaš, tako da idemo.
Imala sam, zaista široku lepezu ponude da primerom, kao najjednostavnijim, načinom, opišem i posle veruj, veoma napornog sistema eliminacije jedan je prevagnuo jer se nekako i vezuje za tebe, kada izgovoriš reč već imaš sliku i ne samo sliku već i ton i miris… razumeš?! Sve u jednom. Naravno, jasno mi je da je to neminovnost koju niko, ali baš niko ne može izbeći. Mnogi probaju, trče, ali ne! Bekstvo je nemoguća misija, isključena opcija. Svi jednom završimo u tom stadijumu. Da, tačno je neki pre neki kasnije i da tačno je da to nije kategorija uslovljena samo i jedino godinama. Mnogi tamo završe i pre nego su počeli, ali to je već druga tema. Dakle, izabrana opcija, grupa građana, neminovnost su -penzioneri. Svi ćemo tamo jednom završiti.
Sada zamisli jutro. Mi, jutarnji zombiji, sa sada već obaveznim slušalicama u ušima, opkoljavamo oklopna vozila marširajući ka cilju – hlebu nam nasušnom. Noge same plešu, a u glavi temirana bomba jer prepreke na putu neminovnost su našeg dobrog jutra. Majstor – vozač autobusa po „default“-u nervozan, svoju nervozu umiruje muzikom za njegove uši samo. Oklopno vozilo, ako nije iz Japana (a i oni su počeli sa fušerajem), takođe po „default“-u hladno, prepunjeno. Nama, ovoj hipnotisajnoj gomili odavno je umrla potreba da se na išta žalimo. Plemeniti, kakvi smo – prihvatamo. Ah da, da ne preskočim još jednu veoma bitnu činjenicu, tačnije ključni podatak. To što nas nazivam: zombijima, hipnotisanom gomilom i nije slučajno. Vidiš, svima nam je iskočilo po još jedno, treće oko. Lokacija istog nije fiksirana, ne. To treće oko počelo je kada je zvanično neko najavio SEK-u. Našim poslodavcima, dotična došla je kao izuzetan argument za izbegavanje obaveze, pa smo shodno istoj svi, manje-više prešli u volontere. Mislim, lepo bi bilo da nam plate za urađeno, ali nisu ONI-SEK-a je.
Dakle, treće oko posledica je evolucije i naše vreme žuri da se prepozna kao pre, a možda nekada, ikada posle nje – SEK-e. To, treće oko ima svrhu da prepozna kontrolora, iz milošte zvanog – RIDŽU. Vidiš, vremena se menja i ridža u njima pa su i oni počeli da se transformišu veoma lukavo.
Evoluciju ne možeš sprečiti nikako to je valjda jasno. Ridža je evoluirao u bus +. Više ne kucaš kartu, ne kupuješ markicu nego se validiraš. Mislim, šta reći! Evolucija je divna. Jasno da su se odmah pojavili oni koji sve znaju o svemu, svima. Oni kažu… pazi važno je, da to nije samo +, nego je to novi način novog svetskog poretka, masona, iluminata, CIA, KGB, MI6, Vatikana… svih osvedočenih neprijatelja našeg napaćenog i SEK-om, namučenog naroda da nas prate!!! Ubaciće nam čip i čitava ekipa, ovih neprijatelja namučenog nam naroda, će znati sve o NAMA!!! Hej! Razumeš, sve! Možda i možeš da se provučeš sa ličnom karom, matičnim brojem, mobilnim telefonom, platnom karticom, ali sačekaće te, perfidno kako samo naši neprijatelji to znaju, moraćeš da se validiraš. Kad-tad. Sada valjda razumeš dubinu problema?!
Dolazimo do ključne teme. Tebe! Pitaš se, sada već kakve Ti imaš veze sa prethodno navedenim, opisanim činjenicama? Mani se skromnosti, u tebi je ključ.
Šta vezuje penzionere, nas-zombije hleba nasušnog i bus +?
Nekada smo, kao mlađi uz drugi dan u školi dobijali one trake oko vrata na kojima su visili ključevi od stana. Danas su penzioneri od svojih unuka preuzeli trake-platnene od svojih unuka da bi iste okačili oko vrata, a na vrhu nisu ključevi, ne već plastificirani, upakovan u plastiku, njegovo veličanstvo: BUS PLUS!
Nama ovo treće oko ne prolazi, opstalo je jer i dalje ima svrhu: prepoznati evoluiranog ridžu jer bi radije sve svoje podatke dali gore navedenim organizacijama, udruženjima, institucijama nego ridži.
Nekada su i ti penzioneri bili mi i verujem da su, kao i mi, želeli jutarnjih pet minuta dužeg sna, mogućnost da ne izađe iz kuće zbog kiše, snega, bljuzge. Verujem da su, kao i mi sada, računali koliko još ima do kraja trke, brinuli da se ne promeni zakon o dužini radnog staža. Verujem.
Samo, pitam se tj. pitam ih: Ljudi, zašto ne spavate??? Želeli ste to, radili ste za to, plaćali ste za to. Odakle potreba trčanja na štakama? Otkud potreba da nas ubedite kako je u vaše vreme, kažete bilo bolje, ha pa to vaše mi živimo danas. Hvala gospodo-NE hvala! U proseku svi plaćamo prevoz, u proseku mi smo zrela nacija, u proseku nismo još dovedeni do uništenja jer o stopi nataliteta, o tom sutra našeg naroda-neću, u proseku živimo demokratiju, u proseku odlazimo nedeljom u naše Crkve, u proseku nas je 90% verujućih, u proseku smo svi obučeni, obuveni, siti, u proseku plaćamo svoje obaveze, u proseku idemo na pregled kod lekara, u proseku… živi smo.
Pitam te Juče, da li? Pošteno te pitam, da li smo?
Da ne bude da sam bez ideje i želje za dogovorom imam jedan predlog, mislim da je vredan razmatranja i tvog dragocenog vremena, ipak si u MOM vremenu. Sve ti prepuštam, sve i oklopna vozila i ridže i bus +, za jednu ulicu. Jednu jedinu ulicu da živimo mi DANAS. Priznaćeš korektna ponuda. Ima nas još DANAS, imamo želje, vizije, potrebe za drugim DANAS, želimo da razgovaramo i razumemo se(bez tvojih gadnih naglasaka koji silno žele da se nikada ne promene), želimo da obujemo cipele koje nisu ove tvoje jučerašnje kineske proizvodnje, želimo da se osunčamo, želimo da možemo, da se ostvarujemo u onom za šta smo se pripremali u našem juče, želimo da… živimo i ne budemo TVOJ prosek. Shvati da razlog i nisi TI, u suštini ti me ni ne zanimaš, već ovo naše SUTRA, ovo naše jer verujemo da smo odgovorni da ne spavamo, da radimo, da damo jer, vidiš za razliku od tebe MI imamo KOME.
Zato, prođi! Lepo te molim, prođi, ne idi dalje, izgubilo si sve bitke, izgubilo si sve što su ti ostavili, izgubilo si jer si ćutalo, jer si i tada spavalo – juče. Prođi!

S poštovanjem,

Danas trošim do kraja za sutra

Tanja