Знам силе, господарства
Моћници, судије…
Знам.
Немојте своју величину
До те мере истицати.
Немојте своју снагу
Мојом слабошћу хранити
Немојте.
Застаћете у једном трену
Удахнућете тог часа
Помислићете, посумљаћете
У све своје што сте
Мноме нахранили.
Посумњаћете.
Рекох вам, знам
Не замерам, сила Бога не моли.
Сила хоће – Сила узме.
Нека.
Нећу вас лагати, плашим вас се.
Узимате – не питате.
Узимате подразумевајући.
Храброст познајете узимањем.
Силом врата дома ломите
Не питајући – улазите.
Мали човек гради свој малени свет.
Мали човек чува острво своје,
Малено…
Чува, али авај!
Ко много добије много ће се од њега тражити
Да ли ћете се узимањем оправдавати?!
„ Не може само да се уђе
Да се руши туђе, лепо сам им рекао…“
Мали жели да расте
Пропне се на прсте
Пружи руке
Зажмури
Полети
Жели…
Видевши жељу, силни
Силну жељу да порасте
Решише да узму
Жељу, наду да се расте.
Када ти узму жељу, наду
Страх зацари.
Разруше ти врата дома
Разруше светињу
Убију светог.
Узму твоје
Тело твог тела
Крв твоје крви
Узму.
Не ваља се против бодила праћати
Пусти
Препуст се вртлогу…

Мрзите на грех не грешника – хајде мали храбри
Не веруј људима – веруј Богу.

Тања

Bože moj!!! Koliko je straha u meni, koliko se strahova razvilo, obuzelo me, savilo leđa predamnom, samnom. Kako uopšte živim? Da li sam živa?
Noć , tišina zatamljujući horizont zatamljuju mi lik, boje tamom ove umorne oči… a oči čekaju, kao uplašeno, ostavljeno stvorenje. Čekaju, žive mimo mene, bez sna i treptaja. Osušilo ih čekanje.
Moje misli, Bože moj, žive mimo mene. Gledam ih suvim očima, slušam ih a gluva sam. Tražim ih kricima da se vrate, da me nađu, da ne odu… mimo mene.
Ruke što traže da daju… Kako ruke prosjaka daju, kome pružam ove umorne šake, koga dodirujem nemim dodirima, koga da zagrlim… mimo mene.
Ne ostavi Bože moj rabu svoju.
Ukrepi nevernu dušu moju, zagrej ustreptalo srce, spasi uplašenu košutu. Primi me, Bože moj u stado svoje, uzmi ove suve oči, gluve uši, ruke prosjakinje. Uzmi mene, Bože moj da očima vidim sjaj, da ušima čujem poj, da rukama prigrlim Tebe i da više ne živim mimo mene.
Svaki korak klecavih kolena boli, boli neko ostavljanje stanja “ znam“ znajući koliko ne znam; i ne znam da li boli ostavljanje ili boli ustajanje, ne pitam , pristajem. Zar je važno? Boli jer je živo, mrtvo ne poznaje bol.
Ne osvrćem se više, bar se trudim. Iskrivila sam vrat gledajući i ne videći, iskrivila sam oči, reči, iskrivila sam sebe osvrtanjem.
Puštam korake da me vode.
Učim se da ne osluškujem, da ne njušim, da ne nagađam… učim se jer znam da ne znam.
Tako dugo sam lagala sebe, pravila masku hrabrosti nauštrb hrabrosti. Deformisala zdravo bolesnim krijući slabost, krijući da sam samo čovek koji greši, koji se plaši i išla, jednostavno išla, a maska se topila i deformitet je postajao moj lik.
Nemam mač jer sam kukavica, ali imam snagu koja nije moja a od mene je. Ona je moj mač i kada zastanem i deformitit ponovo zaskoči, snaga je tu… ja ne umem.
Kuda… ne znam, ali znam da ne znam, samo pratim znake, ne mislim, ne nagađam, pratim.
Izgleda da verujem, samo sebi više ne jer sve moje pogrešno je jer i nijemoje, samo sam ga svojim zvala, a bilo je… mimo mene.
Tanja

Nisam ljubitelj kvizova, u stvari kada sam zagrebala po sećanju shvatam da u stvari spadam u grupu bivših…
Poslednjih… mnogo, mnogo godina, omiljena zabava dokonih je, vidim, onaj brzopotezni na kanalu koji, protiv svoje volje plaćamo. Kupuješ šta želiš, ali ne i kada je ova televizija u pitanju, mada to je druga tema. Odustala sam u najavi. Ne volim brzopotezno i jeftino.
Volela sam jedan, nekada i kada malo razmislim ne nedostaje mi to nekada, ali nedostaje mi ukus, izgled, skuplja produkcija, lepo upakovan proizvod. Nema toga u ovom danas, jeftino i brzo nije moj izbor.
Mada iskreno nisu ni kvizovi, ni kanali, ni pretplate ono što me okupira, ne.Bežanije, to je tema!
Ono od čega bežimo u jednoj tački u jednom momentu, ostvaruje se kao realnost.
Bežala sam od brojeva. Sve sam, čini mi se uradila da se ne bavim brojevima i ljudima. Zaista, paradoks-brojevi i ljudi, zvuči sumanuto, a ipak polako i sigurno odlazimo putem brojeva.
Jednom mi je jedan vojnik rekao da je sve merljivo, tačnije svačije sposobnosti u vojničkom slengu su merljive, svakoga je moguće izraziti brojem-numerički.
Detinjstvo prestaje kada umesto učenja, otkrivanja, razumevanja, mašte iskoči ocena-BROJ!
Mladost prestaje kada sebe, svoje znanje, svoju veštinu “plasirate“ za platu-BROJEVE!
Brojevi su i sudije i dželati.
Zveri su ljude obeležavali brojevima.
Danas nam prete novim žigosanjem, opet nekih zveri, pa… pa… paranoja.
Tako i ja. Gradeći sebe oslanjala sam se na slova, reči i napredovala u brojeve.
Pošteno govoreći imam i jedan lep znak na početku tog puta. Dan kada sam porasla do sveta brojeva, Srbija je dobila status kandidata za EU. Veliki dan za Srbiju i mene.
EU će Srbiji tražiti da sredi svoje brojeve, imam isti zadatak. Nemojte misliti da nam je lako, teško je i Srbiji i meni. Nema tu partnera, samo onih koji se osećaju napadnuto.
Obe sada imamo svoje izbore i priliku da unapredimo, svaka svoje.
Hej, ne plašimo se jer znamo ko je zagonetna ličnost, vidimo čoveka 

Tanja

DOZVOLITE MI, POŠTOVANI PRIJATELJI DA SA VAMA, PRVO PROSLAVIM DANAŠNJE UNAPREĐENJE! OD SUTRA, ZVANIČNO POČINJEM DA RADIM NA TELEVIZIJI KOPERNIKUS, U OVOM MOMENTU KAO OSOBA KOJA VRŠI KONTROLU PA… NEBO JE GRANICA

ŽIVELI VI MENI BILI I DA NAM SVE GODINE UBUDUĆE BUDU OVAKO USPEŠNE!

POSLUŽITE SE, U MOJE ZDRAVLJE

TANJA

Danas mi treba Sunce!!!
Kao suncokret okrećem se tom zraku, hranim svaku poru, hranim jadno, izgladnelo srce, taj maleni organ koji vrišti jer ne nalazi kalup postojanja. Hranim ga u nadi da će preživeti, izdržati surovu trivijalnost… Hranim ga jer ne znam da li će preživeti ravnu liniju, a još nije kraj. Kraj nije izbor, kraj je zatvoren krug, završen ciklus. Treba i sada da umre da bi živelo. Jadno moje srce, sve moje od njega zavisi, a ono je pokidano, rasparčano i živo. Zato kradem zrak, dan, svetlost da umre u miru na svetlu… da nastavimo, moje srce i ja put ka svetlosti. Nosiću ga raspadnutog jer moje je, moj je drug, saborac, slabost i snaga.
Umri srce moje da bi živeli

Tanja

Poštovano Juče,

Želela bih da ti odmah, na samom početku objasnim potrebu obraćanja. Nije uobičajeno obraćati se prošlom, Juče-tebi, ali molim te, nemoj da upadaš u klopku! Vrlo je važno da tu stvar rešimo na samom početku, olakšavajuća je okolnost, iako tvoje prisustvo po sebi tu okolnost anulira, ali hajde da ne cepidlačimo.
Dakle, neuobičajno bi bilo, čak rekla bih poremećeno, obraćati se nečemu čega nema, što ne postoji, što bi se lako dalo zaključiti iz tvog imena – Juče. Pazi! Zamka! O tome ti pričam:
- Podrazumeva se – AAA WRONG ANSWER!
- Logično je – haha… WRONG ANSWER!
- Samo ime govori – ups … WRONG ANSWER!
- Jasno kao dan – hey dude… WRONG ANSWER!!!
Vidiš, muka. Hoće mučena glava da shvati, ali ne ide.
Nadam se da smo se razumeli, bar za početak. Jasno neću te ostaviti bez detaljnog objašnjenja, naravno pa ni ti mene ne puštaš, tako da idemo.
Imala sam, zaista široku lepezu ponude da primerom, kao najjednostavnijim, načinom, opišem i posle veruj, veoma napornog sistema eliminacije jedan je prevagnuo jer se nekako i vezuje za tebe, kada izgovoriš reč već imaš sliku i ne samo sliku već i ton i miris… razumeš?! Sve u jednom. Naravno, jasno mi je da je to neminovnost koju niko, ali baš niko ne može izbeći. Mnogi probaju, trče, ali ne! Bekstvo je nemoguća misija, isključena opcija. Svi jednom završimo u tom stadijumu. Da, tačno je neki pre neki kasnije i da tačno je da to nije kategorija uslovljena samo i jedino godinama. Mnogi tamo završe i pre nego su počeli, ali to je već druga tema. Dakle, izabrana opcija, grupa građana, neminovnost su -penzioneri. Svi ćemo tamo jednom završiti.
Sada zamisli jutro. Mi, jutarnji zombiji, sa sada već obaveznim slušalicama u ušima, opkoljavamo oklopna vozila marširajući ka cilju – hlebu nam nasušnom. Noge same plešu, a u glavi temirana bomba jer prepreke na putu neminovnost su našeg dobrog jutra. Majstor – vozač autobusa po „default“-u nervozan, svoju nervozu umiruje muzikom za njegove uši samo. Oklopno vozilo, ako nije iz Japana (a i oni su počeli sa fušerajem), takođe po „default“-u hladno, prepunjeno. Nama, ovoj hipnotisajnoj gomili odavno je umrla potreba da se na išta žalimo. Plemeniti, kakvi smo – prihvatamo. Ah da, da ne preskočim još jednu veoma bitnu činjenicu, tačnije ključni podatak. To što nas nazivam: zombijima, hipnotisanom gomilom i nije slučajno. Vidiš, svima nam je iskočilo po još jedno, treće oko. Lokacija istog nije fiksirana, ne. To treće oko počelo je kada je zvanično neko najavio SEK-u. Našim poslodavcima, dotična došla je kao izuzetan argument za izbegavanje obaveze, pa smo shodno istoj svi, manje-više prešli u volontere. Mislim, lepo bi bilo da nam plate za urađeno, ali nisu ONI-SEK-a je.
Dakle, treće oko posledica je evolucije i naše vreme žuri da se prepozna kao pre, a možda nekada, ikada posle nje – SEK-e. To, treće oko ima svrhu da prepozna kontrolora, iz milošte zvanog – RIDŽU. Vidiš, vremena se menja i ridža u njima pa su i oni počeli da se transformišu veoma lukavo.
Evoluciju ne možeš sprečiti nikako to je valjda jasno. Ridža je evoluirao u bus +. Više ne kucaš kartu, ne kupuješ markicu nego se validiraš. Mislim, šta reći! Evolucija je divna. Jasno da su se odmah pojavili oni koji sve znaju o svemu, svima. Oni kažu… pazi važno je, da to nije samo +, nego je to novi način novog svetskog poretka, masona, iluminata, CIA, KGB, MI6, Vatikana… svih osvedočenih neprijatelja našeg napaćenog i SEK-om, namučenog naroda da nas prate!!! Ubaciće nam čip i čitava ekipa, ovih neprijatelja namučenog nam naroda, će znati sve o NAMA!!! Hej! Razumeš, sve! Možda i možeš da se provučeš sa ličnom karom, matičnim brojem, mobilnim telefonom, platnom karticom, ali sačekaće te, perfidno kako samo naši neprijatelji to znaju, moraćeš da se validiraš. Kad-tad. Sada valjda razumeš dubinu problema?!
Dolazimo do ključne teme. Tebe! Pitaš se, sada već kakve Ti imaš veze sa prethodno navedenim, opisanim činjenicama? Mani se skromnosti, u tebi je ključ.
Šta vezuje penzionere, nas-zombije hleba nasušnog i bus +?
Nekada smo, kao mlađi uz drugi dan u školi dobijali one trake oko vrata na kojima su visili ključevi od stana. Danas su penzioneri od svojih unuka preuzeli trake-platnene od svojih unuka da bi iste okačili oko vrata, a na vrhu nisu ključevi, ne već plastificirani, upakovan u plastiku, njegovo veličanstvo: BUS PLUS!
Nama ovo treće oko ne prolazi, opstalo je jer i dalje ima svrhu: prepoznati evoluiranog ridžu jer bi radije sve svoje podatke dali gore navedenim organizacijama, udruženjima, institucijama nego ridži.
Nekada su i ti penzioneri bili mi i verujem da su, kao i mi, želeli jutarnjih pet minuta dužeg sna, mogućnost da ne izađe iz kuće zbog kiše, snega, bljuzge. Verujem da su, kao i mi sada, računali koliko još ima do kraja trke, brinuli da se ne promeni zakon o dužini radnog staža. Verujem.
Samo, pitam se tj. pitam ih: Ljudi, zašto ne spavate??? Želeli ste to, radili ste za to, plaćali ste za to. Odakle potreba trčanja na štakama? Otkud potreba da nas ubedite kako je u vaše vreme, kažete bilo bolje, ha pa to vaše mi živimo danas. Hvala gospodo-NE hvala! U proseku svi plaćamo prevoz, u proseku mi smo zrela nacija, u proseku nismo još dovedeni do uništenja jer o stopi nataliteta, o tom sutra našeg naroda-neću, u proseku živimo demokratiju, u proseku odlazimo nedeljom u naše Crkve, u proseku nas je 90% verujućih, u proseku smo svi obučeni, obuveni, siti, u proseku plaćamo svoje obaveze, u proseku idemo na pregled kod lekara, u proseku… živi smo.
Pitam te Juče, da li? Pošteno te pitam, da li smo?
Da ne bude da sam bez ideje i želje za dogovorom imam jedan predlog, mislim da je vredan razmatranja i tvog dragocenog vremena, ipak si u MOM vremenu. Sve ti prepuštam, sve i oklopna vozila i ridže i bus +, za jednu ulicu. Jednu jedinu ulicu da živimo mi DANAS. Priznaćeš korektna ponuda. Ima nas još DANAS, imamo želje, vizije, potrebe za drugim DANAS, želimo da razgovaramo i razumemo se(bez tvojih gadnih naglasaka koji silno žele da se nikada ne promene), želimo da obujemo cipele koje nisu ove tvoje jučerašnje kineske proizvodnje, želimo da se osunčamo, želimo da možemo, da se ostvarujemo u onom za šta smo se pripremali u našem juče, želimo da… živimo i ne budemo TVOJ prosek. Shvati da razlog i nisi TI, u suštini ti me ni ne zanimaš, već ovo naše SUTRA, ovo naše jer verujemo da smo odgovorni da ne spavamo, da radimo, da damo jer, vidiš za razliku od tebe MI imamo KOME.
Zato, prođi! Lepo te molim, prođi, ne idi dalje, izgubilo si sve bitke, izgubilo si sve što su ti ostavili, izgubilo si jer si ćutalo, jer si i tada spavalo – juče. Prođi!

S poštovanjem,

Danas trošim do kraja za sutra

Tanja

Historia de un Amor – Ljubav velikim slovom, da od sada ću je ispisivati velikim slovom. To je minimum koji mogu da joj dam. Minimum koji zaslužuje, iako se podrazumeva želi da se govori, piše, živi, deli.
Letele smo noćas Zvončica i ja. Posula je po mojim suzama čarobni prah Ljubavi, obrisala suze olakšanja i povela me po obodima solarne oluje koja je prestajala, utišavala se i polarna svetlost pokazala nam je mlečni put. Uzanu stazu odabranih, nas koji smo preživeli oluje. Ponovo mi je obojila pogled bojama, udahnula svežinu Anda i vidimo, sada sa ovih visina sve one koje priželjkujemo, hrabru družinu bez mane i straha! Petar Pan ponovo je osvojio zvezde!
Živeti čudo izbor je onih ludih koji se ne plaše da sanjaju, žive snove, dele ih. Ne zatvarajući oči nego u stalnoj potrazi za istima, onim istim koji hodaju olujama, gledaju zvezdama. Loši đaci sadašnjosti učitelji budućnosti. Sputani rečima govore pogledima. Ne odbijajući danas hrle bezglavo u sutra. Vole dajući, čisto u slapovima. Ožiljke kriju daleko u mraku ne dajući im prava da pomisle da ičemu vrede, to su brazde kojima se ucrtavaju u mapu beskraja. Govore glasno, vole silno, ljube da glavu izgube, umotavajući planetu u pelenu od zlata čekajući kao brižna majka da očvrsne.
L JUBAV PO TOME SE POZNAJU!

Believe

Tanja

„Tvoje od Tvojih Tebi prinoseći
Radi svega i za sve“

U onom vremenu, pre, bio je najbolji plod znoja lica svog. Nije prestalo i dalje je najbolji plod ruku, znoja, zemlje, sunca… i sebe. Najboljeg sebe.
Kao što plod ruku traži zemlju, sunce da u skladu da plod, tako sam i ne postojiš – nema očiju drugog u koga ćeš gledati u čijim ćeš se očima ogledati.
Postojati.
Zato ne može biti dovoljan desetak jer daješ od sebe, ne sebe.
Metvica, kim, desetak doći će kao posledica uspostavljanja sklada prirode sa trudom znoja. Spremno i lako dajemo od sebe…
„Tvoje od tvojih“

Slepac je najviši domet palog postojanja. Put nalazi štapom.
Provalija se opravdava slučajem. Pad se brani posledicom istog, nikako sklonošću.
Mrak kao posledica hoda slepca, ledi krv. Donosi dah smrti, prolaznosti, nepostojanja, ali i glad… a nisi plen. Željen si tako slep, hrom, gladan
„Tebi prinoseći“
Pao , u znoju lica svog, slep , hrom, gladan i voljen znaš
„radi svega i za sve“
Samo osunčan svetlošću lica tvog,
Samo svestan promašenosti mimo tebe,
Samo iz nasušne potrebe blizine tvoje,
Samo iz straha da nikada ne ostaviš, ne poznaješ…
Samo da nikada ne čujem „Idi od mene“
Samo jer nema života bez tebe ja prva i poslednja
Dajem ti sebe jer drugo nemam… ovako hromo, palo, slepo, svoje
To je moje najbolje.

Od Tvojih
Tanja

“I have a dream” …rekao je crnac, ugrožen bojom koju i nije birao.
“Živite kao da ćete sutra umreti,učite kao da ćete živeti večno.”… rekao je čovek koji je tišinom oslobodio narode.
“Upamtite, nije zakrivljen prostor, već čovjekov um koji ne može da shvati Beskraj i Vječnost!” rekao je čovek koji je osvetlio planetu.

Mnogi svedoče sobom pokazujući, odgovarajući na najteže pitanje, najstrašniju moru, muku koja sakati, a izražava se jednom rečju, bode kao trn, žulja kao kamen: Kako?

Mladosti priliči pobuna. Nabujala reka ruši prepreke. Mlad duh hrani se promenom, živi snove, pomera granice. Širinom u sebi ne pristaje na zadata ograničenja. Veruje.

„U mladosti radikalni levičar, a u starosti konzervativni desničar“ rekao je čovek koji se nije branio uslovima.

Gubitak odraza, život maske budi krik, krik odustajanja, patnja nevino osuđenog, gospodske smrti bez blagodatne bolesti. Ništavilo. I zato opet borba, opet bubnjevi, poziv na boj, ustanak samo sada ne za sebe i svoje već protiv. Krivci su svuda, zavere ujedaju iz mraka, neprijatelj je zatvorio obruč. “Hod” dolinom plača zatupljuje oštricu, umrtvljuje čula, zatvara vidike, sužava prostor sve pod maskom tragača rađa izgovore odustajanja, parole opravdavanja, zamrzavanje hoda. Bolno odustajanje. Odumiranje zakonom: prirode, uslova, izbora, zakonom… svim sredstvima opravdavanja savesti od svesti: Kako?
„Ima li išta teško u Gospodu?“ (I Mojsijeva 18, 14) Zaključak kojim se prekidaju sve pesme „junačke“ i prazne arene gluposti. Zaključak kojim svaki argument prosnulog, nečijeg/ničijeg zauvek nestaje. Zaključak „oko za oko, zub za zub“, biva nemoguć.
„I reče Bog: zaista Sara žena tvoja rodiće ti sina, i nadjenućeš mu ime Isak; i postaviću zavet svoj s njim, da bude zavjet vječan sjemenu njegovu nakon njega.“ (I knjiga Mojsijeva 17, 19)
Ne pita kako. Devedesetdevet mu je tek. Veruje.
„I reče mu Bog uzmi sada sina svojeg, jedinca svojega miloga Isaka pa idi u zemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu gdje ću ti kazati.“ (I kjniga Mojsijeva 22, 2) Izbor naslednika sveta. Izbor pravednika.
“Tada reče Isak Avramu ocu svojemu: oče! A on reče: što, sine! I reče Isak: eto ognja i drva, a gdje je jagnje za žrtvu?”( I Mojsijeva 22, 7)
Hranio je Avraam Isaka verom. Budućim vremenom. Dolazećim.
„… ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini ništa.“( I Mojsijeva 22, 12) odgovor odgovrnih odgovornima.
Borba, izraz je slobode čoveka, zamka izbora, zabluda pravde, slobodne volje. Izraz slobodne volje je borba, način borbe revolucija, cilj – potvrda. Potvrđeno postojanje. Ratne igre mogu da se nastave. Tužna istina palog i posrnulog. „jer ako su nasljednici oni koji su od zakona, uzaludna je vjera i propade obećanje“ (Rimljanima 4.14)
“Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti.”(Matej 26, 39)
Zato boli odustajanje, zato borba više nema smisla. Sudnica neka ostane zaključana. Justicija neka skine povez. Pogledaj oči koje veruju, pogledaj oči iznad oštrice noža, vidi veru i reci joj da je pakao kraj, da živi da bi umro, da voli da bi patio, da mrzi da bi živeo.
Da li i dalje misliš: KAKO!

Believe

Tanja